Покољ у Старом Броду и Милошевићима се десио током прољећа 1942. године, углавном на обалама ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, општина Рогатица.Усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, али су убијања трајала и до почетка маја 1942.
Преживјела Љубица Планинчић, рођена 1920, из Сељана, 2010. у Гучеву код Рогатице говори и сјећа се :
” Народ је почео бјежати пред силном усташком војском. Бјежали, бјежали, а мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Чамци препуни људи, а опет по десетеро наваљује, скаче, хоће да преврну чамце… Е, кад је било пред мрак, зауставише се чамци, и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили.
Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Ко је оно ишчекао. Усташе нема шта нису радиле, Боже ти мили, саклони и сачувај онијех јада. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. И вјекова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај…”
На рестаурираној фотографији војници генерала Милана Недића, пребацују српске избјеглице преко Дрине у Србију тог тужног и крвавог 22. марта 1942.године.
Да се никад не заборави.
