Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.
Јосиф Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст. Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.
На испраћају мајка га је пред нејаком дјечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свјестан својих родитељских обавеза, одбио ријечима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.
Радовао се побједама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосиф се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио вријеме да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујем га у цјелости.
Здраво мале:
Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.
Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.
Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.
Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.
Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживјели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће коријен слатке папрати била једина храна.
Рестаурирана фотографија- СРПСКИ ВОЈНИК У ТУЂИНИ
